Планинарско љетовање

012

31.07.2015 Планинарско љетовање

31.07.2015 Планинарско љетовање је специјалитет због којег је и настало планинарско друштво Чичак, јер смо ту варијанту први пут извели двије године прије званичног оснивања ПД“Чичак“. Ове године је изведена акција за памћење од 31.07. до 09.08.2015.г.
У петак, 31 јула врелог љета Господњег 2015. дошло је вријеме да се крене на 3000 километара дуго путовање, које је спаковано у 9 дана. Пошто је путника било из Градишке, Бањалуке, Фоче, Бијељине, Власенице, Источног Сарајева и Челинца, није било згодно да идемо једним возилом, тако да смо користили комби и џипа који су се кретали у два правца. За Источно Сарајево и Фочу само пошли комбијем који је стар пет година и одлично изгледа. Оставили смо у Челинцу наш стари жути комби који пуни тридесету годину, али још није за старо гвожђе. Нови комби има климу на предњем дијелу возила а назад путници не могу ни прозор отворити нити активирати било шта осим гријања. Током путовања температура је ноћу била 30 степени, а дневну да не спомињем. Из задњег дијела возила се само чуло „појачај климууу!!!“ , што ме на крају коштало здравља. Укочено раме и врат лијечим бруфенима и мажем волтареном. Адијано Баф је бијелом фронтером ишао преко Бијељине, Београда, Ниша, па смо се нашли у Пироту. Он својим путницима није ни рекао да возило има уграђену климу, те је сачувао и своје и њихово здравље. Кад је вруће, отварали су прозоре и то је то.
Ујутро 1. августа смо стигли у Софију. У центру града, у цркви св. Недље нађосмо свог краља. Испред олтара су смјештене св. мошти краља Милутина које Бугари чувају као највећу светињу и до сада нису Србима дозволили ни дјелић светих мошти да пренесемо у Србију. Посјетили смо Храм Александра Невског и продужили за Боровец. documents online . Смјестили смо се у механу Зелени Краљ преко пута жичаре. Након распремања ствари, туширања, ручка и мало домаће ракије расположење је скочило за двије степенице. Када човјек још мало одспава, онда је као нов, спреман за нове авантуре. Следећи изазов пред нама се звао Мусала – највиши врх Балкана, 2925м/нм. Од укупно 14 учесника наше мале експедиције 12 се попело на врх Мусале. Честитам свима, а посебно оним учесницима којим је ово прва планинарска акција. На диван начин су почели своју планинарску причу. Сишли смо до 18 часова, сјели у возила и запутили се у НП Пирин. Мјесто у које смо стигли у вечерњим сатима зове се Банско. Нашли смо се у старом дијелу града и телефоном позвали нашег домаћина код којег смо резервисали смјештај. Човјек је послао по нас неког младића који зна пар псовки на српском језику и понеку ријеч енглеског – довољно за споразумијевање и комичне сцене. Одвео нас је у Стари град гдје смо добили савршен смјештај у некој механи која је стара 120 година и обовљена и прилагођена употреби. Ограђена је каменим зидом на којем је красан извор воде. Имали смо на располагању ресторан, двориште, собе са купатилима, потпуну комоцију у рустичном и уредном амбијенту. У поноћним часовима смо наручили вечеру у ресторану са низом звјездица у којем је особље радило само због нас, јер смо били једини гости. Добили смо врхунску услугу по цијенама мањим од наших на које смо навикли у РС. Чак су на наш захтјев довели и локалног пл. водича који је донио карту и објаснио нам све детаље везане за успон на Вихрен. Ујутро смо комбијем отишли још 15-ак километара у планину до пл. дома одакле крећу маркације. До врха је требало око 3 сата пјешачења. На опште задовољсто овдје сретосмо наше планинаре из ПД“Прекорница“ из Даниловграда. Десетак планинара је предводио предсједник друштва Зоран Бато Радуловић. Они су већ три дана на успонима, одушевљени масивом НП“Пирин“. Провели смо пар сати заједно и договорили следећи сусрет на Волујаку. Након Вихрена, чекао нас је Кајмакчалан. У ноћним сатима смо ушли у Грчку и направили паузу у Солуну. Појели смо гирос у 4 ујутро и продужили ка ски центру Ворас. Освнули смо код жичаре која не ради. Нашли смо само једног Шиптара који је чувао стотине говеда на испаши. Нешто нам је објаснио, довољно да потврдимо правац до врха планине. Цијела група је пјешачила до врха а ја сам се одлучио за теренску вожњу фронтером. Ускоро смо се сви нашли код цркве на врху Кајмакчалана. Фотографисали смо се и поклонили светињама, одушевљени, под јаким утиском овог историјског мјеста. Следеће одредиште су били Метеори. У току дана стигосмо у Трикалу. Смјестили смо се у хостелу који смо резервисали. Нису сви били задовољни смјештајем те су се премјестили у хотел. Ујутро око 9 сати смо напустили смјештај и упутили се ка Метеорима. Успут смо стајали на мјестима погодним за фотографисање и разгледање немањићких задужбина. Након посјете манастирима кренусмо ка Крфу. У Игуменици смо се смјестили у кампу крај мора што такође није одговарало дијелу екипе која се опет смјестила у хотел. Ноћна купања у топлом мору, гитара и вино на удобним лежаљкама на плажи, потпуно опуштање, подсјетило је на екскурзијске тренутке које су многи мислили да се неће поновити. Наредни дан је био резервисан за излет на Крф. Возили смо се трајектом скоро два сата док смо стигли на острво Крф. Услиједила је још једна краћа вожња бродицом на острво Видо на којем наиђосмо на српску заставу и стихове „Стојте галије царске…“. Посјетили смо маузолеј у којем су спомен плоче са именима српских јунака који су овдје оставили животе. Видјели смо плаву гробницу у којој је остало 20 000 Срба. Овдје већина посјетилаца говори српски језик и водичи говоре на српском, тако да смо послушали занимљиву бесједу о боравку српске војске на Крфу. Наши војници гладни и изнурени до смрти нису хтјели да уберу једну поморанџу. Радије су умирали од глади него да дирну нешто туђе. Локални народ је вјековима трпио освајаче из различитих земаља и то је очекивао и од 150 000 наоружаних Срба. Десило се нешто што нису никад видјели. Срби су поштовали туђе и нису пљачкали и отимали. Локални народ је био веома тужан кад су Срби отишли о чему сведоче многа писма и остали сачувани документи. Прошетали смо на други дио острва и нашли мјесто на којем је дозвољено купање у мору. Овдје смо провели вријеме до поласка бродице ка Крфу. Још сат времена смо шетали по старом граду до поласка трајекта за Игуменицу. Услиједила је још једна екскурзијска ноћ на плажи и покрет ка Албанији следеће јутро. Прво смо посјетили Саранду за коју смо чули да је топ дестинација у туристичкој понуди. Наишли смо на албански урбанизам, зграду на згради, гужву кроз коју не можеш проћи ни пјешке ни аутом. Комбијем смо продужили у Ксамил, оближње село да потражимо неку љепшу плажу. Након неколико километара вожње наишли смо на таблу „манастирска плажа“. Спустили смо се уским друмом до паркинга поред којег се налази мала кафаница и улаз на плажу. Залив је окружен стијенама и зеленилом, вода мирна и чиста, тиркизно плава. У дубини свијетле бијеле плоче од некаквог кречњака и дјелују као да је неко красним материјалом поплочао базен. Након пар минута пливања у чистом егзотичном амбијенту чуло се пар коментара пуних задовољства. Први сумрак донио је напад комараца и покрет ка Саранди. Након мучног пробијања кроз градску саобраћајну пометњу ухватили смо се магистралног правца. Путовали смо ноћу да стигнемо у Скадар. Рано ујутро смо посјетили Стари град Скадар на Бојани који су зидали браћа Мрњавчевићи. На мјесту гдје је зазидана млада Гојковица и дан данас је све бијело од мајчиног млијека ( инжињери кажу „цури кречњак“), а ја се сјетим стихова „…имао сам од злата јабуку, па ми паде јутрос у Бојану…“Док обиђосмо кулу сунце је већ високо поскочило и донијело љетну жегу. Једва стигосмо до ушћа Бојане у море гдје смо се окупали, расхладили и ручали. У Мишковом ресторану нађосмо нашег старог Гавру Милу Принципа. Он и Мишко сређују неки чамац. Убрзо смо извадили нашу шљиву, а газда донесе вино и лозу, те сушену рибу, да се почастимо. Купали смо се у слаткој и сланој води, по избору, како коме одговара. Бојана је мало хладнија од мора. Наставак купања је услиједио на плажи Утјеха, а онда се запутисмо у Острог. Ноћење у манастиру, литургија и поклоњење светитељу, дали су посебну духовну црту и озбиљан печат цјелокупном путовању на којем се осјетио благослов од Господа, јер је све протекло глатко и перфектно. Посјетили смо и Пивски манастир и стигли у ресторан Антик у Фочи. Ту смо се поздравили са Фочацима, фронтером су путници продужили за Власеницу, Бијељину, Градишку, а комбијем смо преко Сарајева стигли у Б.Луку. Комби је прешао 3000 а џип 3200 км за 9 дана феноменалног путовања.